Више од игре

БЕОГРАЂАНКА И МОСКОВЉАНКА МИНА ЗАКИЋ, ВИОЛОНЧЕЛИСТКИЊА СВЕТСКОГ РЕНОМЕА
Желим да ме музика води
Имала је само девет година када је први пут освојила Европу (Лицен, Аустрија, 2000). А онда, да не би било неке забуне, то поновила много пута. Данас је једини српски студент на елитном Конзерваторијуму „Чајковски” у Москви. После низа победа, Руси су јој признали изузетност, што је као да вам се Кинези поклоне у акупунктури или Бразилци у фудбалу. А она зна да је на загонетном путу у висине, где једина граница може бити човек сам. Говори и мисли на руском, осећа на српском. Занета је Шуманом, Шостаковичем, Бахом. Памти једну терасу на Бежанијској коси, детињство на Сави у новобеоградским блоковима, летња путовања по Србији. Србија је за њу дом, слобода и најдубља везаност. Она је један од симбола Србије каква нам је потребна у XXI веку. Било би тужно да то Србија, и овога пута, последња схвати

Пише: Бранислав Матић

Била је још девојчица, плави анђелак са златним увојцима, и мања од инструмента на којем је свирала, страсно, посвећенички, када нам је на првим београдским концертима доказивала тачност Борхесове опаске да је „музика најсавршенији облик времена”. Одрастала је на Бежанијској коси и у новобеоградским блоковима, музичку школу похађала у Земуну (класа проф. Наде Јовановић). Веома рано схватила колико се напора мора уложити да би оно што радиш изгледало једноставно, с лакоћом изведено. Имала је само девет година када је први пут освојила Европу (прва на Међународном такмичењу у Лицену, Аустрија, 2000). А онда, да не би било какве забуне, то је поновила у Дрездену 2001, у Кошицама 2002, у Паризу 2003, у Москви 2007, у Санкт Петерсбургу 2009.
Одмах након основне школе уписала је Музичку академију у Новом Саду, класа проф. Имреа Калмана. Од 2005. похађа Академски музички колеџ у Москви, у класи професора Алексеја Николајевича Селезњова, а од септембра 2009. једини је српски студент на Конзерваторијуму „Чајковски” у Москви, елитној установи те врсте у светским размерама. 
Мина Закић, данас деветнаестогодишњакиња, један је од симбола Србије каква нам је потребна у XXI веку. (Било би тужно да то, и овог пута, Србија схвати последња.) Боравила је овог лета у својој земљи, свом граду, свирала на Белефу, разговарала са старим пријатељима из Националне ревије. Одатле ови записи.

Музика. То је за мене нешто, неко, све. Задовољство, бол, труд, зној, идеја, жеља, одмор, тражење, смирење, мекоћа, чистилиште, огледало, циљ и почетак свега. Нешто поред чега никад не стоји знак питања, узвика, било шта конкретно. Иста потреба као што је потреба за дисањем, храном, спавањем. Љубав и вечно постојање.

Удео труда и чуда. Никада нисам сматрала да је у било коју уметност било шта неопходно уложити. Ако имате жељу, то већ није неопходно улагање него унутрашња потреба, нешто толико природно. И мукотрпни рад може исто тако деловати, али само ако је производ исувише великог задовољства. А музика, у сваком свом откривању, то свакако јесте.

Моји композитори. Шуман ми је близак; фраза, интонација, сви уздаси и тишина његове музике су ми под кожом, чак и кад нисам са виолончелом. Тачно се налазим у његовој музици, добијам (или осећам...) јасну, дивну форму. Шостакович – зато што не постоје речи којима би се он могао објаснити. То су емоције које ниједна здрава душа не може трпети. Бах – божанствено-недостижан.

Пут врхунске музике. Може се тим путем стићи докле год, једина условна граница сте ви сами. То чини цео процес још чудеснијим – ви управљате чудом. Некада делује као да је то слој који штити од свега што окружује (а све што окружује, осим музике, у том тренутку је савршено сувишно) и тако доприноси смирењу, узвишености, одвојености од свега. С чим год да улазите у тај вртлог стварања – са свим страховима, ситничавошћу, оптерећеношћу, високим екстазним моментима – излазите слободни. Оно што је потребно, оно најлепше што остаје путем природног (несвесног) одабира, прелива се у музику и музика га обликује. Води ка себи, једноставно. Ја само желим да ме музика води, јер то је једини пут којим ја умем и хоћу да идем. Поверавам се, једноставно.

Сећање на детињство. Цртаћи на првом каналу у 18:30 (витез Која). Велика тераса на Бежанијској коси, највећа коју сам икада видела, и осећај да сам ја највећи срећник на свету због тога што је имам. Петар Пан за лаку ноћ; сваки пут одведе другде, а у почетку је изгледа исто...

Слике родног Београда које заувек носим у себи. Памтим кеј на Сави, стазу до школе и ту велику терасу на Бежанијској коси. Или су то пре осећаји, најчешће носталгични, дакле меланхолични, али лаки, пријатни, знани. Одрасла сам у блоковима, са парковима и Савом у окружењу. У амбијенту где је све знано и никад до краја докучиво. Цела та атмосфера доноси осећај спокојства и јединства. Вечери и ноћи ми се везују за Калемегдан, неке улазе, дуге разговоре, бесмислености било каквог кретања, деловања... Златна чашица људи, много прича у свима њима, један забачени сплав на Сави са музиком из осамдесетих. Стари људи и блиска носталгија.

Са путовања по Србији. Памтим најукуснију храну коју сам икада пробала, најживља лица, руке у чијим је порама зацртано све, до таквог степена да је сваки човек олицетворење бесконачности... Брда, свугде брда, чиста мисао и осећај; љубав, срећа, све што следи – све се слива у једно. Мужење крава, једна бескрајна ливада, откривање потпуно другачијих звукова тишине, једноставност. „Природа не трпи пустоћу.” Цела та реченица у сваком човеку ког сам сретала ван главног града и задовољство живљења.
 
Моја Србија. Суштински сам тек у иностранству схватила шта је то МОЈА Србија. Моја земља и, најважније, мој дом. Моје ја. То је, пре свега, асоцијација на језик, онда осећај слободе и дубоке везаности за земљу. Мисао да имам свој дом омогућава ми да будем отворена према другим људима, културама и народима. Укратко – Србија је моја прошлост и један увек могућ и сигуран поглед у будућност, а све друго је садашњица.

Српкиња у свету. Односим се према томе исто онако како очекујем да други на то гледају: сасвим природно.

Моје откривање Русије. Њу је тешко открити, јер је огромна. И то обично потраје цео живот. Ја сам је досад упознавала на релацији Москва – Санкт Петербург. Откривам је и преко филмова, књига, концерата, музеја. Можда је ипак највише откривам преко људи.

Москва и ја. Тада је то био велики скок. Бацала сам се у нешто мени неизвесно, нисам могла да се оријентишем у простору, времену лета, тако да је сам пад на земљу био врло тежак. Као отварање очију први пут, када сва та светлост заслепљује (тако да сам се у прво време и трудила што више унутар себе да гледам).
Сада смо више повезане. Знам правила тог града, знам шта ми од њега треба, и то да су моје границе исцртане само мојом жељом и потребом. Немогуће га је сасвим познавати, исувише је велик, немогуће је све те људе упознати, али та сигурност у карактеру, у кретању њега самог, свакако покреће.

У Москви највише волим... Могућност избора. Москва је довољно широка за било која крила и довољно уска за највећу беду која се може осетити. Даје могућност да бираш какав ћеш бити и чиме ћеш се бавити. Даје уточиште, испуњење било које жеље ( и баш због тога је, најчешће, више него опасан град). Развија се (некад у бесмислен прогрес, али схвата да може преживети само као perpetuum mobile). Сјајни концерти, представе, време које само себе престиже и увек бежи, култура која је сваком од њих у крви, погледу, ставовима – много је састојака тог огромног града, који чине најснажнији људи које сам ја видела.

Читање. Ја, уопште, најчешће читам. Последња књига коју сам прочитала на руском је Очајање Набокова, а на српском Алексис М. Јурсенар. Не мислим да постоји неозбиљна литература, али, пошто сам класичан тип, више волим класике. Тешко ми је сад да одаберем. Приближно, списак би могао изгледати овако: Гогољ, Милер, М. Јурсенар, А. Рембо, Хофман, Гјуго, Пастернак, Рилке, Хесе, Новалис, Рабле, Р. Ролан, Ахматова, Балзак...
Филмови? И ту сам више за класику (страше ме ове шумске тенденције). Фелини, Годар, Алмодовар, Ален, тако некако.

Поносном ме чини... Сазнање.        

Највећа разочарања. Љубав, неразумевање...

Некада сам желела... Хтела сам да будем принцеза, плесачица, да имам пун „Коларац” на ногама пред собом и оркестар иза себе... Па онда ништа нисам хтела. Сви ти завршеци неких путева (од којих неки никада нису ни били започети) означавали су крај једног живота, али и почетак, могућност избора нечега сасвим новог. Никад ме нису привлачили људи као такви, већ онај непосредни моменат њиховог рађања, стварања. Ни данас немам неки узор у облику човека. Мислим да је довољно имати макар и најмањи додир с божанским делима великих људи, те да тако и сами постајете већи. Хтела бих да будем ја.

Пријатељства. У Москви се највише дружим са музичарима, а ближе са „људима истог лудила”.
                           
Успеси и грешке. Ниједно своје дело нисам мерила тежином успеха. Можда је успех тај осећај да после сваког пада лакше устајем, мирење са чињеницом да ништа не пада тек тако на душу, у руке или живот. И да је добро што је тако. Грешке су свакако присутне, али их врло пажљиво и дубоко закопавамо.

Захвалност. Уопште, свему сам захвална. Мислим да је велика срећа бити окружен људима којима сам окружена, имати „срећну звезду” (која можда и ништа не ради, али јој свакако добро иде), бити у условима у којима живим, имати могућност меког додира са свим тананим, јасним, светлим супстанцама.
Не бих рекла да сам чувана као Принцеза...
У првим редовима су породица, сваки њен део понаособ. И као саставном делу моје целине, свакоме од њих дугујем нешто што је речима тешко обухватити.

***

Странац у Русији
„Руси се према свим странцима у почетку односе исто: никако. Потребно је привући их и самим тим их задржавате. Они ни у чему не знају границе; једино што их може зауставити су они сами. Дела као таква, свежи погледи, жеља, деловање – мислим да је то нешто што превазилази националне оквире, а људи који ме окружују су довољно уметнички и слободно настројени.”

***

Језик
„Причам на руском, размишљам на руском, осећам на српском. Наш језик је једноставнији, са афектима осећања, и мени, наравно, ближи. Руски језик – то су, пре свега, Пушкин, Достојевски, Чехов, Љермонтов... Уз помоћ таквих људи овде се стварало... Језик – то гипко, бесконачно, богато, умно, поетично оруђе социјалног живота, мисли, осећања, наде, гнева, будућности. А српски – то сам ја, мој почетак и мој крај.”

***

Наступи
Мина Закић наступала је у свим значајним концертним салама у Београду и Новом Саду. На позив Министарства културе, отворила је Бемус 2002. и одржала солистички концерт. Солистичким концертом отворила је и Први међународни фестивал челиста у Београду, 2003. Више солистичких концерата одржала је у Паризу (2003) и Москви (2006-2008). Наступала је са Симфонијским оркестром РТС-а (2002), Симфонијским оркестром Уметничког ансамбла „Станислав Бинички” (2003), Симфонијским оркестром Академије уметности у Новом Саду (2004-2005). Учествовала на елитним семинарима код М. Штрауса, К. Јанковић, А. Герхарда, С. Аполина, М. Копеа, М. Лера, Л. Хопкинс, К. Бенде, М. Родина, Ј. Чанг-Чоа...
Године 2004. примљена је у Европски симфонијски оркестар младих.